Некој орел гонел зајак и овој, бидејќи немало кој да му помогне, кога видел еден брбушкар, единствениот кого добриот час му го донел, отрчал кај него молејќи го за спас. Брбушкарот го окуражил, па кога забележал дека орелот дошол близу, го замолил да не му го одведува молителот[1]. Но, тој, потценувајќи ја малечкавоста на брбушкарот, пред негови очи го изел зајакот. А овој, оттогаш, за навек памтејќи му за претрпеното зло, почнал да ги демне орловите седала и, ако некогаш овој снесел, брбушкарот, откако ќе се кренел високо, ги стркалувал јајцата и ги кршел, сѐ дури орелот, од сите страни притеснет, не избегал кај Ѕевс (а тој е птица посветена на Ѕевс) и го замолил да му даде некое сигурно место, за да си изведе младенчиња. Ѕевс му дозволил да снесе јајца во неговиот скут, но тоа го видел брбушкарот, па направил топка од лепешка, летнал со неа и кога дошол над скутот на Ѕевс, ја испуштил онаму. Ѕевс, сакајќи да ја истресе од себе лепешката, како што се поткренал, заборавајќи, ги исфрлил и јајцата. Оттогаш, велат, во време кога се јавуваат брбушкарите, орлите не изведуваат млади.
Басната објаснува, да не потценуваме никого, имајќи на ум дека никој не е толку немоќен, та да не може да се одмазди, ако е осрамотен.
[1] Молител, ἱκέτης, е некој кој, наоѓајќи се во голема неволја, прибегнува кај некого (човек или бог – некакво светилиште или жртвеник) молејќи за помош и заштита.
7. Ἀετὸς καὶ Κάνθαρος
Ἀετὸς λαγωὸν ἐδίωκεν· ὁ δὲ ἐν ἐρημίᾳ τῶν βοηθηόντων ὑπάρχων, ὃν μόνον ὁ καιρὸς παρέσχε κάνθαρον ἰδὼν, τοῦτον ἱκέτευεν. Ὁ δὲ παραθαῤῥύνας αὐτὸν, ὡς ἐγγὺς ἐλθόντα τὸν ἀετὸν ἐθεάσατο, παρεκάλει μὴ ἀπάγειν αὐτοῦ τὸν ἱκέτην· κἀκεῖνος ὑπεριδὼν τὴν σμικρότητα, ἐν ὄψει κανθάρου τὸν λαγωὸν κατεθοινήσατο. Ὁ δὲ ἀπʼ ἐκείνου μνησικακῶν διετέλει, παρατηρούμενος τοῦ ἀετοῦ τὰς καλιὰς, καὶ εἴ ποτε ἐκεῖνος ἔτικτε, μετάρσιος διαιρόμενος ἐκύλιε τὰ ὠὰ καὶ κατέασσε, μέχρις οὗ πανταχόθεν ἐλαυνόμενος ὁ ἀετὸς ἐπὶ τὸν Δία κατέφυγεν (ἐστὶ δὲ τοῦ Διὸς ἱερὸς ὁ ὄρνις), καὶ αὐτοῦ ἐδεήθη, τόπον αὐτῷ πρὸς νεοττοποιίαν ἀσφαλῆ παρασχεῖν. Τοῦ δὲ Διὸς ἐν τοῖς κόλποις αὐτοῦ τίκτειν ἐπιτρέψαντος αὐτῷ, ὁ κάνθαρος τοῦτο ἑωρακὼς, κόπρου σφαῖραν ποιήσας ἀνέπτη, καὶ γενόμενος κατὰ τοὺς τοῦ Διὸς κόλπους, ἐνταῦθα καθῆκεν. Ὁ δὲ Ζεὺς ἀποδύσασθαι τὴν κόπρον βουλόμενος, ὡς διανέστη, ἔλαθεν ἀποῤῥίψας τὰ ὠά· ἀπʼ ἐκείνου τε φασὶ, περὶ ὃν καιρὸν οἱ κάνθαροι γίνονται, τοὺς ἀετούς μὴ νεοττεύειν.
Ὁ λόγος δηλοῖ, μηδενὸς καταφρονεῖν, λογιζομένους, ὅτι οὐδεὶς οὕτω ἐστὶν ἀδύνατος, ὡς προπηλακισθεὶς μὴ δύνασθαι ἑαυτὸν ἐκδικῆσαι.